ОДГОВОР ДР МИРОСЛАВА ПЕРИШИЋА, ДИРЕКТОРА ДРЖАВНОГ АРХИВА СРБИЈЕ, РЕДАКЦИЈИ NОVA.RS И РЕДАКЦИЈИ KURIRA

ОДГОВОР ДР МИРОСЛАВА ПЕРИШИЋА, ДИРЕКТОРА ДРЖАВНОГ АРХИВА СРБИЈЕ, РЕДАКЦИЈИ NОVA.RS И РЕДАКЦИЈИ KURIRA

МОЖДА НЕ ЗНАТЕ

(Поводом текстова објављених под насловом Direktor Arhiva Srbije izazvao skandal sa dokumentima Udbe: Ovo nema nigde u Evropi (сајт Nova.rs, 13. oktobar 2022) и под насловом Skandal. Direktor Arhiva ne da građanima pristup dokumentima UDBE s kojih je skinuta oznaka poverljivosti (Kurir, 15. 10. 2022, str. 8).

Како је дошло до тога да две редакције поштовање законских прописа прогласе скандалом? У текстовима обе редакције под горе наведеним насловима није наведен ниједан пример или доказ да се у Државном архиву Србије ради супротно слову закона. Нема ни дискреционог права директора у Правилнику о коришћењу архивске грађе које помињу саговорници Редакције сајта  Nova.rs и Редакција Kurira. Зато, а и због хаотичне и неоправдане кампање против Државног архива Србије коју од јуна ове године води иста малобројна група историчара, са успутним претњама архивистима, вређањима, инсинуацијама и неистинама у разним штампаним и електронским медијима, на друштвеним мрежама, веб-сајтовима и у ТВ емисијама, износим неколико битних чињеница.

Примопредаја досијеа и збирки докумената између БИА и Архива Србије почела је 2004. године, три године пре него што сам постављен за директора. Примопредаја још није завршена јер Архив више нема простора за пријем архивске грађе.

Досијеа нису доступна за коришћење према Одлуци Уставног суда од 19. јуна 2003. године (Службени гласник РС бр. 69/2003). Према тој одлуци, материја досијеа мора да се регулише посебним законом. Такав закон још није донет и Државни архив Србије поступа у складу са Одлуком Уставног суда. Дакле, Архив поступа по закону.

Збирке докумената служби безбедности су такође биле недоступне за истраживања у време када сам постављен за директора. Као историчар који се залаже за проширење изворне основе у циљу свеобухватнијег истраживања прошлости, а у име Државног архива Србије, уз пуно разумевање Управног одбора, чији су чланови били доктори историје, затражио сам и од БИА добио писану сагласност да се збирке докумената служби безбедности учине доступним у научно-истраживачке сврхе. Напомињем да је правило да предавалац архивске грађе одређује услове њеног коришћења, па је зато и била потребна сагласност предаваоца. На основу те сагласности, 2010. године Архив је донео Правилник о условима и начину коришћења збирки докумената и досијеа лица преузетих од Безбедносно-информативне агенције којим је омогућено коришћење до тада недоступне грађе у научно-истраживачке сврхе. Донет је према тада важећем Закону о културним добрима. Историчари су тако добили могућност коју до тада нису имали и користе је дуже од једне деценије. Да ли је мој грех у томе? Да ли постоји неко огрешење о законске прописе? Ни Уставни суд није оспорио наведени Правилник, када је 2016. године поднета иницијатива за покретање поступка за оцену његове уставности и законитости, већ је ту иницијативу одбацио Закључком од 20. јуна 2017. године (IУо-263/2016).

Влада Републике Србије донела је 2010. године Закључак по коме се скида ознака поверљивости са докумената за сасвим конкретне теме и истраживачке задатке државних комисија формираних да би се истражили подаци о тајним гробницама после 12. септембра 1944. и да би се истражили подаци о локацији посмртних остатака генерала Драгољуба Михаиловића.

Желим да упознам јавност и са изузетно важном чињеницом а то је да скидање ознаке поверљивости са одређене архивске грађе не ослобађа Државни архив Србије поштовања Закона о заштити података о личности. Са које архивске грађе је скинута ознака поверљивости медији који о томе пишу могу одговор да потраже од бројних чланова поменутих државних комисија и у документацији Владе Републике Србије.

Закони и правилници, између осталог, постоје и зато да би се спречила самовоља било ког директора, садашњег или будућег. Ако директор ради према законским прописима како може бити у питању самовоља?

Толико о правилницима и мом дискреционом праву које не постоји, а помиње се и у петицији „Једнак приступ за све”.

Друга тема у медијским написима и кампањи против Државног архива Србије је дозвола за објављивање докумената. Према архивским процедурама један захтев се подноси за истраживање, а сасвим други за објављивање. Дозвола за објављивање архивске грађе није никаква специфичност Републике Србије, већ је то уобичајена процедура и законска обавеза у већини држава у свету. У многим су услови о коришћењу архивске грађе далеко строжи.

С обзиром да су поједини историчари протеклих месеци често нетачно и погрдно говорили и писали о Државном архиву Србије, а похвално о начину коришћења архивске грађе у Републици Хрватској и Републици Словенији, наводим члан 25. хрватског Правилника о коришћењу јавне архивске грађе и упућујем на Закон о архивима у Републици Словенији:

  1. Za korištenje arhivskog gradiva u svrhu promidžbe, stjecanja dobiti kao i za umnažanje ili za objavljivanje reprodukcija ili samog arhivskog gradiva potrebno je zatražiti odobrenje arhiva. (Pravilnik o korištenju javnog arhivskog gradiva NN 121/2019).
  2. Закон о архивима у Републици Словенији у члану 97. став 9. предвиђа високе новчане казне за објављивање архивске грађе без одобрења надлежног архива (Zakonodaja Arhiva Republike Slovenije GOV.Sl).

Поређења и објективности ради, у члану 41. став 9. Закона о архивској грађи и архивској делатности у Републици Србији пише: За коришћење архивске грађе у рекламне сврхе, стицања добити, за умножавање и објављивање докумената, потребна је посебна дозвола надлежног архива. (Службени гласник РС, бр. 6/2020).

Дозвола за објављивање није никаква врста цензуре, већ саставни део заштите културног добра. Евиденције су значајан део делатности архива. Без вишеструких, некада сложенијих некада једноставнијих евиденција, Архив не може да обавља своју законску улогу коју му је поверила држава – заштита архивске грађе као покретног културног добра. У низу других евиденција, Архив је дужан да води и евиденцију корисника и коришћене архивске грађе (члан 27. став 9. Закона о архивској грађи и архивској делатности у Републици Србији). Сходно томе, архиви не могу да буду незаинтересовани где се, према којим научним, стручним и техничким стандардима објављује архивска грађа из његових фондова и збирки. Није у питању тек пука евиденција. Наиме, архивисти морају да имају информацију где је, на који начин и шта од архивске грађе објављено, да би будуће кориснике исте грађе могли да упуте и пруже им стручну помоћ у току њиховог истраживачког рада. Ако постоји објављен садржај, фототипски, или као факсимил, препис или превод, увек је, ради заштите оригинала, боље упутити корисника на објављен документ.

Италијани имају израз „Чување достојанства документа”. Архивска грађа не може да се објављује мимо одређених научних, стручних и техничких стандарда, нечитко, мрљаво, са лошом припремом и у неодговарајућем штампарском квалитету, као што не може да се објављује ни без навођења назива архива, назива фонда, подфонда, серије, броја фасцикле или кутије, броја архивског предмета, односно документа. У противном, а то се догађа у пракси појединих гласних историчара, нестручно објављена архивска грађа и национална културна баштина су много подложнији злоупотребама, преправкама, фалсификовању, присвајању, оспоравању, дерогирању. Нажалост, све чешће се сусрећемо са нестручно објављеним документима на друштвеним мрежама и приватним веб-сајтовима па и у публикацијама, без претходне стручне критике извора, без обавезујућих приређивачких напомена и сагледавања контекста.

Огрешење о законске прописе учинила су двојица историчара зато што су објавили документа служби безбедности без подношења захтева за дозволу за објављивање, па тиме и без дозволе и знања Архива. Зато им је изречена мера ограничења, односно привремена забрана истраживања. Остаје нејасно зашто двојица историчара нису поднела захтев за објављивање. То је сасвим једноставна, корисна и обавезујућа процедура. У време када су без дозволе објавили факсимиле докумената у својој књизи, Правилник о коришћењу архивске грађе их је обавезивао на то, као што на то обавезују и садашњи Правилник и Закон. Један од двојице историчара је недавно објавио документ службе безбедности и у једном недељнику, без дозволе Архива и мимо стручних стандарда, чиме је, фактички факсимил документа послао на киоске.   

Да би се испунио захтев петиције „Једнак приступ за све”, а она није упућена Државном архиву Србије, односно да би се коришћење збирки докумената проширило и у друге сврхе осим за научна истраживања и да би се досијеа учинила доступним, није довољно само осмислити метод како то учинити и донети закон, већ би Архив морао да добије и значајно проширење капацитета депоа и читаонице, енормно повећање броја запослених, велика кадровска појачања са искусним архивским стручњацима и неопходну техничку опрему.

                                                   Др Мирослав Перишић, директор Државног архива Србије

  • Датум креирања: .
  • Прегледа 164.

Контакт подаци

Адреса: Жарка Васиљевића 2A,
21101 Нови Сад
Тел.: +381 21 4891 800
Факс: +381 21 522 332
E-mail: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
Захтеви странака:
E-mail: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
Сала за истраживаче:
E-mail: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.

© 2014 Архив Војводине. Сва права задржана.