• Arhiv Vojvodine
  • Arhiv Vojvodine

ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА ЦРТЕЖА „НЕПРИМЕТНО, ТИХО, ЗАУВЕК – СТУДИЈА ЈЕДНОГ СЕЋАЊА”

on .

 

 ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА ЦРТЕЖА „НЕПРИМЕТНО, ТИХО, ЗАУВЕК – СТУДИЈА ЈЕДНОГ СЕЋАЊА”

Дана 5. августа 2022. године у галеријском простору Архива Војводине свечано је отворена изложба цртежа „НЕПРИМЕТНО, ТИХО, ЗАУВЕК – студија једног сећања” Бранка Јанковића.

Изложбу је организовало Удружење Афра из Новог Сада, уз подршку Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама.

Приликом свечаног отварања, које је протекло у изузетно спонтаној атмосфери, присутним посетиоцима обратила се Ирма Микеш, председница Удружења Афра, а потом и сам аутор који је изразио задовољство што своју прву изложбу у Србији, након шеснаест година живота и рада у Италији, представља управо у једном архиву, с обзиром на то да је тема која се провлачи кроз све његове  цртеже изложене у холу зграде Архива Војводине, у складном  односу са самом суштином  архива, а то је тежња и брига за очувањем сећања на људе, на њихове животе и судбине унутар једног простора.

Бранко Јанковић, рођен је 1978. године у Београду. Младост је провео у Старој Пазови, а потом завршио Вишу школу ликовних уметности у Београду и Академију лепих уметности Брера у Милану где је после радио као ванредни професор и уједно предавао ликовну културу у средњој и основној школи. Учествовао је на многобројним изложбама, углавном у Италији. Тренутно живи са породицом у Новом Саду.

Јанковић је публици објаснио да у својој студији  једног сећања полази  од појединих  фотографија из породичног албума. Поред личне димензије и емотивне везе коју према њима осећа, а која је за њега, као аутора неопходна, успева да у свакој од тих слика пронађе и оно што је у њима опште. Посматрајући његове претке, његову мајку са дететом, свако ће препознати и сопствене претке, своју мајку или себе када је био мали. Евидентне су разлике између старих фотографија којима се уметник служи  и оних које виђамо данас. Цео процес фотографисања изискивао је доста времена. Људи су се сликали  ређе, често само једном у животу. У том свечаном тренутку, испред објектива, они су се трудили да, што је могуће више личе на себе, да остану упамћени онакви какви су заиста били. Чини се да су те слике искреније, истинитије. Аутор је нагласио да постојање и трајање једне слике (фотографије) зависи искључиво од нас. Оне постоје докле год има ко да их гледа и осећа. Што је наш поглед истрајнији и интензивнији, то је слика живља. Сваки цртеж на овој изложби траг је управо једног таквог посматрања, о чему детаљно говори текст аутора  у каталогу:

„На једној старој фотографији из двадесетих година прошлог века видим два млада човека у својим двадесетим годинама живота. Ко су они? Зашто су ту?

Моји прадедови Жарко и Сава фотографисани су засебно. Испрва је фотограф требало да изради две фотографије, два одвојена портрета. Цео процес фотографисања тада је захтевао одређено време, па и сама израда фотографије. Пре него што су слике биле готове, отац моје баке Десе и његов брат напустили су овај свет. Никад се нису видели на слици. Њихова мајка замолила је фотографа да уместо две, изради само једну слику на којој су њих двојица спојени, на којој су једно. Тако је настала ова фотографија. Она није само производ фотографа нити деловања светлости на неку осетљиву површину. Она је, пре свега, производ неизмерне мајчине љубави за своја два сина.

Цртежи који откривају поједине делове ове слике трагови су њеног интензивног посматрања. Откривајући њих, ја сам откривао самог себе. Проналазио сам се у сваком детаљу, у прорезу на кошуљи, у рупици на дугмету, у власи косе, у оку, у реверу капута.

За већину ово је само једна фотографија на којој су ’нека два човека’. За мене, пак, она је више од слике. За мене има егзистенцијалну важност јер ми помаже да боље сагледам себе у простору и времену.

Не очекујем да ће она код неког другог изазвати иста осећања. Моје наде су усмерене ка томе да ће оно што је у њој ’опште’ призвати у сећање слику која за тог неког има исту важност”.

О феномену сећања и његовом значају у нашима животима, кустос Ирма Микеш каже:

„Сећам се, значи постојим.

Сваки делић нашег бића повезан је са сећањима. Успомене из детињства, тако блиске и стимулативне за већину уметничких остварења.

Сећања не морају нужно бити само лична. Човек уме да се сећа прича својих предака. Уме да носи њихове мисли како би их истргао из канџи заборава. Види њихова давно ишчезла лица унутар својих очију. Облачи у прах претворене капуте да би у њима прошетао кроз ветровите дане не би ли се тако сетио пејзажа кроз које тутње векови.

На слици се види дугме или само рупица кроз коју то дугме треба да прође. Оковратник кошуље. Недокучива дубина погледа кроз који протиче време, прамен косе, закривљена линија усана”.

Несвакидашња, аутентична поставка изложбе цртежа Бранка Јанковића, то нам кристално јасно дочарава. Изложба је доступна заинтересованим посетиоцима у Архиву Војводине до 22. августа.

Фото: Зоран Ивезић и Медија тим.

0
0
0
s2sdefault

Контакт подаци

Адреса: Жарка Васиљевића 2A,
21101 Нови Сад
Тел.: +381 21 4891 800
Факс: +381 21 522 332
E-mail: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
Захтеви странака:
E-mail: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
Сала за истраживаче:
E-mail: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.