Изложба слика Мире Маодуш, Од графоса до Логоса

Весна Башић

У пчелињаку словном

Изложба слика Мире Маодуш, Од графоса до Логоса
Текст уз изложбу слика у: Галерија РТС 3. фебруар – 1. март 2022. Београд

„[…] Велики човек је онај који својим умним даровима и способностима наткриљује остале људе, који као што пчела прикупља мед, прикупља знање, и открива нове истине, али све то крунише љубављу према човечанству, да му помогне да што пре изађе из беда које га притискају: страха, глади, незнања, болести. […][1]

Када су Ћирило и Методије стварали основе словенске писмености, у својој хришћанској преподобности зацело нису ни помишљали да ће за своје заслуге бити овенчани светачким ореолом, и да ће бити одређен дан у години, у којем ће захвално потомство славити успомену на њихово посланство. Још је сигурније да они, и поред своје богонадахнуте видовитости, која једина може покретати смртника на бесмртна дела, нису могли предвидети пут који ће морати да превале то писмо и тај језик, чијој су изворности и лепоти припремали високо узвинут облик духа. Они су својим посленичким радом наткрилили минула столећа и задужили потомство. Њима дугујемо зимзелену лепоту Литургије на црквенословенском језику, постојбини словенских језика. На том мистичном венчању Словенства са Богом стоје са свећама кумовске радости ови светитељи.

То славословље Богу и Роду населило је срце Мирјане Мире Маодуш, и сада у њему постоји пчелињак од словенских иконичних словâ. У њему пчеларе њени преци, они певају пчелиње псалме… Господу нашем Оцу пчела[2]. Тај тихи словни бруј пчела са смиља и босиља у Лици, Теслином и њеном прапочелу, проноси свеплодно једногласје земаљским шаром, да посведочи господство, моћ и генијалност најблиставијег Србина и грађанина света. Из тог је истог народног и родољубивог пчелињака и Мира Маодуш. То је њена тачка ослонца. Отуда и њен таленат за уметност и снага у животу. Тај њен лички, епски, витешки предак, у њеном је духу и даху. Зато она, узносећи хвалу Творцу и може да обликује ликовно узбудљива сликарско-ћирилска словна здања (златоврхе храмове), приносећи тако своје уздарје – својеврсно пчелојављење. И међу пчелама светло је // као међу словима.

„[…] Пчеле су својом појавом деловале инспиративно на свеукупну имагинацију човекову. Од искона пчеле и њихови производи налазили су у древних народа повлашћено место у магији, миту, у поезији, у природњачким списима; касније у наукама, у уметности. То је зато што су пчеле и саме уметници у производњи животног Смисла као тријумфа над смрћу, хладноћом и ништавилом. […]”[3]

Носећи у себи дар и одговорност за одабирање најстаријег корења, најстаријих завета и знамења, најдубљих духовних спона,  определила се за ћирилицу, тајну саборности братских словенских народа. За Миру, свако слово је знамен који има духовни смисао и по(р)уку. Зато није могла своје надахнуће обезбедити на тврђем, а узвишенијем месту. Ћирилица је наше богослужбено писмо, вертикала српског духовног, културног и историјског идентитета. Слово је Светлост на овим родољубивим платнима, што нас са вечношћу спајају. Јединственим ликовним језиком, Мира сликајући слова прославља Логос, нудећи нашем чувству сликарско-поетске проповеди, што је циљ православне словесности.

Боготражитељска уметност Мире Маодуш, води нас кроз црквенословенску, односно српску и руску ћирилометодијевску традицију. Ово словно путовање је и појање, као одјек несебичне љубави у Светој Тројици, у којем још боје византијски свићу… (код православних народа, наследника тог моћног, уметничког Царства) у ликовном одразу присуства Свете Тројице у „чуду” Литургије. Исон – тај тихи бруј Светога Духа Бога Исходећег из Тишине Оца.

Исон је лет орлова у духу, трећи, најважнији састојак језика, садржан у православној пуноти Педесетнице.

Уметност доприноси уцелињеној радости теологије. Надахнути и талентовани неимари Свете Софије знали су древну хеленску тајну, зато је освештани простор тог храма у потпуности био посвећен хваленију Божанског Логоса.  Мира је спознала ту тајну, и зато на њеним сликама, изданцима душе и духа, пламте боје у ритму српских и руских писмена које творе речи с акцентима, јер знак је царствености и орловског узлета једног језика, да он може нагласком да буде оваплоћена „Музика Бога”.  Зато ова милозвучна слова, славопој Богу, доносе чудесну Светлост, Богојављење и радост духу. Мира је задивљена ликовима светих ратника, светих мученика и светих арханђела. Њена сликарска поетика сведочи да православни уметник има мудрост разликовања: он саглашава (уметнички поступак) само са лепотом преображењског света – откривеност у Христу Богу. Зато му Највећи Уметник и даје храброст да мења најпре себе, па и свет око себе – уношењем и чудесним умножавањем хлебова Лепоте Божије...

Куда нас је Мира повела? У словенске пределе пчелињег разнобојног молитвеног бруја у Светлости коју душа дозива (јектенија). У оне пределе и просторе духовности који захтевају молитвену искреност и чистоту. Ка чудесном и чудотворном извору Савине воде – то је наша изворно чиста вера православна, која извире из крста што га је Светитељ начинио у нашој жедној души. Са тог непресушног врела, орадостимо се светосавском љубављу, добротом и милошћу. Призори које ћемо за који час упити влажним оком, показаће нам Мирин начин стваралачког чина, да видимо хармонију облика у сазвучју боја, попут мајстора са Косова и Метохије – престонице српског уметничког царства, Свете горе фрушкогорске и Матушке Русије, јер ти су нам завети тако близу срцу. У овом бескрајном роју словенских слова, Мира Маодуш је успела да дочара чаролију кошнице. Та мистична Тајна, садржана је у њеном уметничком словном путовању кроз васељенску духовну историју.

Надарена и стрпљива рука, задивљена лепотом српских и руских писмена (Светлост долази са Истока), потврђује да је непресушан светосавски медоточни извор и непобедива снага светих српских и руских предака. Јер, Логос се очовечио, да бисмо се ми обожили.

[1] Из књиге Никола Тесла и његово време, „Источник” Торонто 1993, цитирано према Владиславу Савићу, Никола Тесла, наш велики амбасадор у САД.

[2] Сви стихови у тексту цитирани су према: Верољуб Вукашиновић, Светлост у брдима. Изабране и нове песме, Чачак 2007.

[3] Миодраг Радовић, Пчелојављење, Нови Сад 2017, 17.

ПОПИС СЛИКА:

1 Троугао, 1989.
2 Хиљаду деветсто деведесет девета, 1999.
3 Слика, 1999–2001.
4 Жил, 2000.
5 Флуо, 2000.
6 Жић, 2000.
7 Ћирилица, 2004–2005.
8 Ублажена, 2005.
9 Мињон, 2006.
10 Чертеж, 2007.
11 Етонант, 2008.
12 Atelier Tere d'ombre, 2008.
13 Не превише, 2008.
14 Администрација, 2008–2012.
15 Застава (триптих), 2009–2020.
16 Дијаспора, 2010–2019.
17 Вертикала (Карла Бруни), 2012.
18 Рембо Пијани брод, 2012.
19 Живопис, 2012.
20 Успут, 2014.
21 Извор, 2014.
22 Руж, 2014.
23 Завеса, 2014–2016.
24 Комплементарно, 2015.
25 Урбан, 2017.
26 Лифт, 2017.
27 Блесак, 2018.
28 Парадигма, 2018.
29 Небодери (Gratasiel), 2019.
30 Паралелно, 2019.

 

Љубица Миљковић

САМОЈ СЕБИ РАДИ СЕБЕ САМЕ

Мирјана – Мира или Мирјам Маодуш је код раних радова користила снагу контраста јарких боја и изрaжајност људских ликова да би исказала своје немире и социјално ангажоване ставове под утицајем немачког експресионизма. Остварења протагониста овог покрета, који траје и у разноразним видовима се обнавља од почетка XX века, привукла су је током школовања у Франкфурту и на њима је изградила сопствену поетику. Касније се све више приближавала фовистичком доживљају света и уметности, нарочито од доласка у Париз 1971, али никада није занемарила првобитно усмерење примерено морим начелима, схватањима, темпераменту и намери да сликарском синтаксом открије душу, мисли и расположења.

Природа, човек и предмет остали су присутни у Мирином опусу, али jе од средине девете деценије урадила преко стотину композиција блиских летризму. Први подстицај за окретање особеној калиграфији, осим у дивљењу јапанском писму са којим се сусретала приликом тада честих боравака у Токију, нашла је у кореспонденцији Ван Гога и Гогена, утемељеној на изузетном познавању уметности и предводничком духу генија који су широко отворили врата модерне. Убрзо је на платно пренела и одабране делове стихова Рембоа, Коктоа или неког другог француског песника, нашавши у њима оно што сама поседује и осећа. Све то недвосмислено потврђује колико је за њу важно полазиште. Међутим, крајњи резултат – слика  као обојено поље, доказује да су јој пластични садржаји најбитнији, иако не занемарује ни остале слојеве које, по потреби, и истиче.

Мира је своје специфично словољубве засновала на повезивању судбине прогнаних Срба током десете декаде прошлог столећа са призором на неком париском тргу 1971. године. Тачније, сетила се клошара – заблуделог и оронулог даровитог гитаристе који је, уз добро одсвиране мелодије светских хитова, на српском певао о свом промашеном животу, узвикујући повремено: Ја сам Србин! Наравно, осим ње нико није разумео ни његов препев ни псовке које је огорчено и у очајању упућивао пролазницима. Сви су, нема сумње, схватили да је странац и прихватали музику без разумевања језика, само на основу изражајности гласа и бујице емоција, али се брзо удаљавали отпорни и равнодушни на туђу патњу, уроњени у сопствене проблеме, туге или радости.

Као и већини њених сународника у расејању, ни Мири није било лако после бурних догађаја изазваних сецесионистичким процесима у некадашњој Југославији. Требало јој  је доста храбрости и уздржаности да саслуша острашћене лажи и увреде у које су многи поверовали пошто нису желели да чују истину о нама. Као хуманиста који се залаже за праведније односе међу људима, одлучила је да на свој начин – помало резигнирано и свакако узвишено – реагује на трагедију Срба сатанизованих из центра светске политичке моћи, унапред осуђених за неучињено или што су на силу одговорили силом. Нажалост,  другачије нису ни могли пред оружјем, немилосрдношћу и одлучношћу оних који су етничким чишћењем и преко лешева хитали ка самосталним државама. Зато је и она морала да узвикне с љубављу: Ја сам Српкиња! Тим пре што је добро знала сурову историју ових наших простора, а родила се у избегличком логору у Метку, окружена бодљикавом жицом које је тек сада постајала свесна и почела  опет да слути око себе. Учинила је то ћириличким писмoм, довољним да јасно каже коме припада, односно да и тако буде са својима. Од тада је наставила да са поносом исписује самосвојну похвалу свом роду.

Не напуштајући своје уобичајене мотиве, Мира се све чешће предавала поетици слова њој занимљивим због јасног подсећања на азбуку и могућих асоцијација. Из мноштва је издвајала и истицала она која је одређују као личност, најчешће најкарактеристичнија: д, ђ, ж, з, ц, ћ, ф, џ, ш... Убацивала је и понеко старословенско или руско да би, претпостављамо, указала на заједничке корене и сродност братских народа. Ипак, понајвише се бавила могућностима и изазовима пластичне структуре, тако да су њена дела у бити потпуно апстрактна. Широком четком је, посвећеношћу верника, препуштајући се аутоматизму потеза и спонтаности наношења пасте, слагала већини непознате ознаке гласова, трпала их једне преко других, потискивала у позадину или извлачила у први план, распростирала до ивица платна и дозвољавала им да похрле ка бескрају или их ограничавала маргинама што усмеравају ка суштинама унутрашњости. Покоравала их је својој концепцији, стилизовала, претакала у низове, давала им ликовни смисао и помоћу њих објашњавала себе. Чинила је то снажном и смелом колористичком оркестрацијом, комплементарним сударима, различитим јачинама звука, искричавом светлошћу садржаној у пигментима, некад пригушенијом, али увек сугестивном гамом са сонорним акцентима, тонским вибрацијама унутар оформљених партија исте боје, разрешавањем зачуђујућих, неочекиваних акорда који условљавају даље односе и ток основне арије. 

Сасвим је сигурно да Мира испољава узавреле емоције црвеном, жутом и плавом, једнако као и њиховим дериватима, затим иконописцима важном белом или неизбежном црном. Матисову дефиниција да је узбуђење, осећања и реакције свог сензибилитета изражавао бојом, лако примењујемо и код ње. Уз то, и она свако дело гради врло рационално по законима традиционалног сликарства у сагласју са опредељењем да досегне естетичке вредности искључиво ликовном лексиком, ритмовима, вертикалама, дијагоналама, хоризонталама, равнотежом маса, логиком композиције, хармонијом, експресивношћу линија и материје, тако да по свему улази у бројну породицу савремених фовиста. Скоро по правилу, површине разних величина прекрива артикулисаним знаковима које ретко повезује у реченице и поруке, јер жели да дејствују само као пиктуралне чињенице. Њене колористичке симфоније извиру из живота, али су тајновите и метафизички удаљене од стварности, једнако као и никада одгонетнута запитаност о природи, о човеку, о нацији, о љубави, о носталгији, о усамљености, о уметности... Оне су, пре свега, хроматска експлозија и пластични искази што изазивају оптички доживљај. По таквом неговању космичког света слике, она је доследна поборница увек актуелне модерне.

Мира каткад наглашава замисао исписивањем: слова која упућују ка неком знаку; речи које само познаваоцима српског и, понекад руског језика откривају име употребљених боја (љубичасто, црвено, сиво, кадмијум, плаво, жуто...) или постојања одређене идеје током сликања (Србија, било је, будућност, сразмера, изложба...); слогова који са разлогом нису прекривени да би одвели до неког појма (вож, при, нов, жи..). Уједно, тако успоставља целине које, осим динамичних и убедљивих визуелних сензација, поседују и шифру за тумачење. Она и језгровитим и добро одабраним називима усмерава ка ономе што је покреће и чему стреми. Само је неколико пута упориште и исходиште налазила у појединим стиховима Ђуре Јакшића, посебно онима из родољубивих поема Јевропи, Ја или Осећам. Исто је учинила и у част пророчког песника Владислава Петковића Диса, спајајући његову стално актуелну песму Наши дани са непромењеним слабостима и, чини се, поновљеним или непрекидно истим временом. Били су то, као и сва њена летристичка остварења из циклуса Ћирилична слова, својеврсни графити, потреба да остави траг који изазива пажњу, истовремено бол, јаук, вапај, обавеза да каже, али и радост стварања, потреба за лепим, тежња ка мудрости, вера у уметност... Као и непознати музичар, она се обраћа самој себи ради себе саме. Ипак, њено стваралаштво, испуњено њој драгом матерњом мелодијом, проналази пут до љубитеља сликарства широм света, јер изражава оно што је искључиво универзално.

Ужице, 2004.

 

Оливер Томић

ОД ГРАФОСА ДО ЛОГОСА

       Реч на отварању изложбе Мире Маодуш – Русији с љубављу, Руски дом у Београду

„А – црно, Е – бело, И – црвено, У – зелено, О – плаво”, тако је 1871. године ускликнуо 17-годишњи француски песник Артур Рембо. Био је један од симболиста, уметника који су крајем XIX столећа, потиштени због материјалистичког друштва и позитивистичког погледа на свет, тражили виши смисао постојања, знајући да га има. И данас су разлози исти, а има и нових трагалаца. Мира Маодуш је један од њих, само што је Рембоовим самогласницима додала и сугласнике.

Зашто слова? Зато што је слово – чудо, то и деца знају и због тога воле да играју „на слово, на слово…”. Велика је њихова радост кад осете да се иза слова крије цео појам, а још већа што појам садржи читаву причу, каткад бескрајну. Играла се ове игре и Мира кад је била мала, а касније заиграла другу, игру за озбиљније, а младе и бунтовне: графите. И она их је исписивала, попут Баскијата, пионира графита (у смислу признатости) и уметника трагичне судбине. Али временом, њена игра се разоткрила у свој дубини и смислу, и графос је постао логос.

Исписивање слова је свети чин. Древни Египћани сматрали су писаре инициранима, под заштитом бога Тота, а имена фараона била су уоквирена картушама како силе таме не би насрнуле на њихова писмена. Слово је могло значити разлику између живота и смрти, као код прашког Голема, чувара јеврејског гета у доба цара Рудолфа Хабзбуршког: када је раби Лев избрисао прво слово речи „Емет” (истина), које је стајало да големовом челу, остала је реч „меит” – смрт, и страшни се слуга претворио у гомилу земље од које је био начињен.

У нашем, православном свету, слово зна да буде светије од слике. Иконе може сликати свако (мада не би требало), али самовољно стављање натписа на њих није дозвољено. Пракса црквеног освештања икона новијег је датума: раније, било је довољно да се испише име светитеља, али то није чинио сликар, већ духовно лице, које би потврдило да је на слици одређена света личност (додуше, могао је и сликар, али опет само уз благослов духовника).

Слике Мире Маодуш не садрже ликове, већ есенцију словā и Слова, оне Речи што беше у почетку (као што стоји у Јеванђељу апостола Јована). Тек понегде, она су сложена у разумљиве стихове славних руских песника, Пушкина и Јесењина. На већини слика, међутим, ми не можемо да прочитамо текст, али то што ми нисмо у стању да то учинимо, не значи да у њима нема дубоког смисла. Све су ове слике ЛОГИЧНЕ, али не и рационалне, оне су много више од рационалног. Мирине слике су космогонијски чинови, на којима се слаже и изнова преструктурише устројство света – није случајно да је један од ретких нама читљивих текстова овде – управо из књиге Постања, кад Бог створи свет и виде да је „добро веома”.

Многи модерни уметници настојали су да разоткрију ту суштинску структуру света и да је прикажу – Пит Мондријан је за то одличан пример, aли његова је анализа хладна и математички прецизна, а резултат сведен, инертан и формалан (што му је можда и био циљ). За разлику од тога, слике Мире Маодуш су живе и, чак, живахне, просто праште широким спектром боја које илуструју духовно богатство универзума.

А још су нама посебно блиске због – ћирилице. Писмо Срба, Руса и још неких Словена, Мира Маодуш је прославила с љубављу и радошћу, али и са достојанством и истанчаношћу. Јер, Кирило је од „кир” – „господин”, а Методије је…па, име говори само. Ми се налазимо окружени методичном господственошћу, могло би се стога рећи. И на томе сви треба да захвалимо Мири Маодуш.                                                                                       

Београду, 11. 12. 2014.

 

Никола Кусовац

У ЧАСТ РОДОЉУБИВОМ ПЕСНИКУ

Сигуран сам, према свему што сам недостојан успео да разумем следећи естетичке погледе Јована Дучића у његовом  ремек-делу Благо цара Радована,  да би пред овим њему посвећеним делима сликарке Мирјане – Мире Маодуш, написао следеће: „На белом листу хартије, на којем за сео свет нема ничег писаног...”, за нашу сликарку,  „... на том празном простору, затрепере истог часа речи најлепше које су речене после речи Божијих.” Јер, речи које су њу надахнуле да језиком боје и бојених односа искаже своје дубоко поштовање и стваралачко надахнуће, управо су Дучићеве речи и његови стихови. Мада се, ако бисмо судили према Мирином ликовном формирању које се одвијало између 1965. и  1975. и било је  везано за школе и академије у Франкфурту, Венецији и Паризу, као и због њеног дугогодишњег рада и живота у Јапану и Француској, то најмање могло од ње да очекује.

Наиме, Мира Маодуш је изданак оне врсте српских уметника формираних у туђини и то у годинама када су идеје и схватања концептуалне уметности биле актуелне, штавише један од њених учитеља био је централна личност светске концептуале Јозеф Бојс, али је ипак она као сликар остала привржена традиционалним вредностима класичног експресионизма. Тако се у раним годинама свог  стваралаштва, жестином и снагом геста, врелином емоција,  нашла на трагу ненадмашних српских сликарки, прво Надежде Петровић, а потом Зоре Петровић.

Међутим, када је крајем осамдесетих и нарочито почетком деведесетих година прошлог века у свету, којем је Мира Маодуш формално припадала, почела да се ствара  и намеће једна искривљена, крајње неправедна, ружна и лажна представа о њеном народу, када је узела маха његова сатанизација и свакојака изолација које су се  окончале нејуначким бомбардовањем и неправедним комадањем њене домовине, тада су њена до усијања доведена родољубива осећања запретила да се отму контроли. Свесна опасности да њена поетика експресионизма боје, геста и форме пред навалом емоција може да се отме контроли, кренула је другим стварачким  стазама. Стицајем животних прилика збило се да је она током осамдесетих боравила и радила у Јапану, у земљи где се калиграфија негује као традиционално најпопуларнији вид ликовног изражавања. У правилима што их ова ликовна дисциплина намеће уметнику, Мира Маодуш је пронашла  најбољи начин да укроти своју изразито емотивну и тешком неправдом повређену природу.

Уместо да пркосно и прегонећи истиче своје национално порекло Мира Маодуш се тада определила да коришћењем лепоте и изражајности ћириличког писма, каткад  речи и стихова из родољубиве поезије српских поета, као што су Ђура Јакшић и овом пригодом Јован Дучић, у њиховом до апстракције и чисте ликовности доведеном стању, остане одмерено и достојанствено уздржана у свом очитом протесту. Тачније, протесту  изреченом на један универзално јасан и разумљив начин који се темељи на искуствима уметности летризма, као и на лепоти кинеске и јапанске калиграфске традиције, што се очитују у складном преплету словних графема у њиховој колористичкој разуђености, у њиховом живом ритмовању и низању, у добро уравнотеженој композицији површина и маса. Управо тако је, тим стваралачким приступом и  поступком, показала и делом  доказала како је и колико добро разумела које су то вредности и одлике што их је  своједобно Растко Петровић сматрао условом да се „преболи” Европа и да се у њену баштину унесе оно што је код Срба најбоље.

Циклусом слика ЖИТИЈЕ што их је посветила Јовану Дучићу,  Мирјана Мира Маодуш је очито остварила  постављени  сликарски задатак и успешно стигла до циља.

Требиње, 2020.

  • Датум креирања: .
  • Прегледа 273.

Контакт подаци

Адреса: Жарка Васиљевића 2A,
21101 Нови Сад
Тел.: +381 21 4891 800
Факс: +381 21 522 332
E-mail: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
Захтеви странака:
E-mail: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
Сала за истраживаче:
E-mail: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.

© 2014 Архив Војводине. Сва права задржана.