• Arhiv Vojvodine
  • Arhiv Vojvodine

Глума као начин међусобног поштовања и развоја личности

on .

Глума као начин међусобног поштовања и развоја личности

Недеља и понедељак увече, 14. и 15. јун. Рибља пијаца, амфитеатар и двориште Архива Војводине. Млади и талентовани глумци из позоришне трупе Театар младих „Мишоловка” изводе представу „Путујуће позориште Шопаловић”. Главну улогу у овој представи, лик Василија Шопаловића, тумачи Матеја Карделис, млади Новосађанин, који је управо завршио Карловачку гимназију. Сви који су га гледали у овој улози били су одушевљени његовом глумом, али кроз разговор са њим сазнајемо да му је тренутно већа жеља да студира режију.

Зашто баш режија?

МК: Глума је нешто што сам одувек стварно волео, али сам увидео нека ограничења који носи положај глумца. Увек могу да глумим у филмовима и представама које ја режирам, али нећу моћи да режирам неке филмове и представе ако сам само глумац. То је тако код нас.

Матеја Карделис, млади Новосађанин, који је управо завршио Карловачку гимназију

Ипак, сада си запажен као глумац.

МК: Похађам глумачке радионице од осме године. Дуго сам у томе, али последњих година ми се поглед на то мало променио, у смислу да сам схватио да је ту заправо поента у педагошком раду. Драмска педагогија је веома интересантна. Кључно је имати доброг педагога, што по мом мишљењу наши педагози, Ибро Сакић и Јелена Здравковић, јесу. Они не раде са нама на представи, него раде на развоју наших личности и толеранцији према другима, раде на развијању поштовања и покушавају да направе од нас људе. Представа је само крајњи продукт те дивне синергије и тог дивног односа, али акценат је на педагогији. Тако је то у Театру младих „Мишоловка”, који постоји од октобра 2014. године. Сви ми који смо чланови театра схватили смо да је проблем младих данас апатија и потпуна незаинтересованост за оно што се дешава. О свему томе се прича у „Мишоловци”. Развијамо осећај породице и учимо да ценимо различитост. Када имате петнаест, шеснаест, седамнаест година то много значи. Нико не доводи у питање рад на представама, али акценат је на томе да група функциоше и да сви будемо личности. Установа која би требало тиме да се бави је школа, али у њој се не обраћа пажња на то, већ на правила, систем и формалности, и све је као у неком Кафкином роману у којем човек не може да схвати шта се дешава.

Колико често вежбате, када се састајете?

МК: Три сата недељно. И публика је често изненађена том чињеницом. Људи који су гледали представу не могу да верују да вежбамо само недељом од четири до седам.

Само три сата недељно?

МК: То јесте нешто чудно, неки би рекли да је немогуће. Међутим, ми смо навикнути да та три сата баш због тога вреднујемо и ценимо и користимо их што је могуће продуктивније. Док моји вршњаци у то време раде нешто друго и не желе да се заврши викенд, ја тај осећај већ одавно немам, присутно је само радовање што ћу се видети са људима из театра, што ћу научити нешто и што сви делимо тај осећај.

Како функционише Мишоловка?

МК: „Мишоловка” има око осамдесет активних чланова у три узрасне групе. То је један омладински театар у правом смислу те речи и ја га не доживљавам као аматерско позориште. Искрено, само чекам дан када ће сви потребни услови постати одговарајући, па да „Мишоловка” добије свој сопствени простор. Последњих пет година користимо простор на Педагошкој академији (Висока школа струковних студија за образовање васпитача – прим. А. Д.) и захвални смо дивним људима који нам то омогућавају. Волели бисмо да имамо свој простор, макар и мали са једном сценом, као камерно позориште. Тада би „Мишоловка” могла да развије сопствени буџет. За сада функционишемо захваљујући чланарини од које издвајамо средства и за реализацију представе. Баш смо онако... путујуће позориште „Шопаловић”, путујући театар „Мишоловка”. Довијамо се како год знамо и умемо, вођени само љубављу према ономе што радимо.

Глума као начин међусобног поштовања и развоја личности

Значи, драма о Шопаловићима није случајно одабрана?

МК: Драма „Путујуће позориште Шопаловић” прати три различите приче. Имамо грађане Ужица, Шопаловиће и Немце, који нису сви прави Немци, неки су из народа и у току рата сарађују са немачком војском. Мада свака од те три приче, те три етиде има своје главне ликове, све улоге су важне. Овде морам да приметим да се и у професионалним позориштима незахвално односи према споредним улогама и статистима. Међутим, то нису мање важне улоге. У овој драми, то је, на пример народ. И док они можда некоме могу да делују као не толико важни актери драме, Симовић их је са разлогом убацио на одређена места, јер они заправо служе као покретачи сцене. Тако се, на пример, прва сцена не би десила без „интервенције” грађана, што даље упућује о њиховом значају у комаду. Они нису главни, али су покретачи приче. Постоје наравно улоге које су теже и захтевније и оне које то нису, али све истим интензитетом доприносе правилном развоју приче. Свака Симовићева реченица је добро осмишљена и постоји разлог зашто је изговара особа која је изговара и када је изговара.

Глума као начин међусобног поштовања и развоја личности

Глумио си и у ранијим поставкама ове представе?

МК: Шопаловићи су била прва представа која се радила у „Мишоловци” пре пет-шест година. У првом, премијерном извођењу нисам учествовао, а онда сам се појавио као грађанка. Грађанка са длакавим ногама. То је био начин да се људи прикажу тужно и тешко, а томе су допринеле и шминка, фацијалне експресије, укоченост и згрченост. Ови ликови представљају стварно један слој друштва, који је услед одређених околности у то време постао такав каквим је приказан. То је онај моменат када је људима толико тешко у животу да се то изражава кроз њихово тело. Не пати више само душа, него се људи грче, мењају се, постају потпуно друге особе.

Које представе сте још радили и због чега су ти остале у сећању?

МК: Интересантан ми је био комад „Грета, страница 89”. То је представа о осам различитих редитеља који режирају сцену из „Фауста” и осам различитих глумаца. Представа се заснива на сцени у којој Грета проналази једну шкрињу и има свој монолог. Изучавали смо различите типове редитеља и различите типове глумаца. У оригиналу се спомињу немачки редитељи и глумци, али за већину њих ми нисмо ни чули, осим можда за глумца Клауса Кинског. Морали смо да нађемо наше еквиваленте као што су Бата Стојковић, Драган Николић, Мата Милошевић, Стево Жигон, то су само нека имена која смо морали да изучавамо. Сећам се, био је јако темељан рад да се изнесе нешто веродостојно. Сви смо радили на томе да ти различити ликови буду нешто искрено. Ова представа је много пута играна - између осталог и на „Брод театру” поред Дугиног моста, а имали смо и пар гостовања. Баш је чудно, тек у последње време сам почео да схватам да је свака представа коју ради наша старија група у Театру младих „Мишоловка” заправо некаква прича о позоришту. Радимо на представи о некој представи. У „Грети” имамо различите типове редитеља и глумаца, а у Шопаловићима једну позоришну трупу која филозофира о позоришту, драми, о смислу свега тога у животу.

После тога смо радили представу „Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња” од Иве Брешана. Мрдуша Доња је једна забит у Далмацији у којој група сељана жели да направи нешто едукативно и одлучују се да режирају „Хамлета”. Све почиње тако што је један од њих једном приликом био у Загребу и гледао „Хамлета”, па га лаички препричава. То је заправо једна гротескна комедија. Радња се дешава у држави у којој се користи израз „другови и другарице”, док је на власти „братство и јединство”. Главни у селу, председник општине, Букара, сугерише учитељу да промени текст: „Мораш то мењати, друже учитељу!”, на шта ће учитељ: „Кога да мењам, то је Шекспир, највећи енглески писац?!”, а овај му опет каже: „Ко је овде на власти, јесу Енглези или су наши?” То је једна потпуно измењена реалност, потпуно другачији начин посматрања свега. Отац мог лика, Јоце Шкокића, завршава у затвору због неправде за коју је крив исти онај Букара. И онда се он кроз читаву драму бори да сазна шта се дешава, а све сцене у Хамлету резонују са оним што се дешава њима у селу. Клаудије, зли краљ је Букара, Мајкача, власница кафане је краљица Гертруда која се „ваља са овим у слами”, затим Шкокина девојка, ћерка главног краљевог помоћника, у „Хамлету” Полонија. Све је то повезано, то је позориште у позоришту, а завршава се смрћу Јоциног оца за коју нико не сноси одговорност. У једном тренутку постоји прелаз у садашњост, која се показује уз помоћ музике, расвете и костима. Преоблачимо се из одеће педесетих година прошлог века у данашњу моду - мушкарци у црна одела и кравате, а жене у кратке хаљине и мајице са великим деколтеом са израженим грудима. Хоћемо да покажемо да се исто дешава и данас, као и пре шездесет година у социјализму или у Шекспирово време пре четристо година. И због тога је Шекспир један безвремени писац. Он прича о нечему што важи за сваку епоху ове наше кратке историје човечанства.

Како се остали чланови односе према раду у театру?

МК: Ја мислим да сви озбиљно схватају „Мишоловку”. То је јако битна ствар. За нас то није посао, забављамо се и као хајде да направимо нешто, али када радимо, функционишемо као један организам и стварамо нешто квалитетно. Е сад, разлика је у томе што мене глума, режија и драмска педагогија више занимају и ја онда на наш рад гледам озбиљније. А неко кога занима медицина, ма колико озбиљно схватио ово чиме се бавимо, ипак му је то само хоби у којем, врло активно, читавим својим бићем, учествује. Међу нама има будућих лекара, архитеката, програмера, биолога и математичара, а имамо и будуће глумце и редитеље, јер је већ троје људи из „Мишоловке” уписало Академију. Међутим, оно што се пар пута десило јесте да су неки млади људи, мислећи да се у „Мишоловци” могу спремати за Академију, па за пар месеци изаћи на пријемни испит, заправо погрешно схватили основну идеју нашег театра. Сремање за Академију је једна друга ствар, по мом мишљењу. То је пре свега процес. Глума или режија нису нешто што може да се седне и научи, не постоји књига из које се учи, него пре свега треба бити широко образован. Дакле, читати књиге, гледати представе и филмове, истраживати и учити, упијати знања око себе и развити критичко мишљење. И не прескакати лектире у средњој школи зато што су обимне.

Глума као начин међусобног поштовања и развоја личности

Како глума утиче на твој живот?

МК: Ја увек преиспитујем да ли је то што радим добро. Увек имам тај самокритички став, који ме можда чини бољим сваког дана, помаже ми да не назадујем. Све што радим преиспитујем, не само у глуми већ и у сваком сегменту живота, у свакој његовој области. То преиспитивање је битно и позориште нам помаже у томе. Мени је јако тужно када видим свог вршњака који завршава средњу школу и не зна шта жели да ради, када му је свеједно да ли ће то да буде журналистика, дизајн ентеријера или фармација. Ја сам можда имао среће, али када нађеш то што волиш, нађеш некога кога волиш или нађеш идеју коју волиш, онда то ухвати чврсто и не пуштај. Може бити сумње да ли је то што ја радим добро, али никада да ли треба да радим то што радим. Глума је за мене начин да се снађем у животу и то је још један од разлога зашто сам се одлучио за њу. Такође, она је и један изврстан метод борбе против стреса. То је начин на који ми решавамо проблем, само побегнемо из овог света и одемо негде. Наравно, то не треба да се деси као Филипу Трнавцу у представи „Путујуће позориште Шопаловић”, а да то вуче неке друге ствари и прави проблеме, али мислим да се можда сваки глумац којег ја познајем користи тиме, као да живи живот уз помоћ глуме. И зато сам је можда и ја заволео.

Разговор водила: Ана Девић
Лекторисала: Аленка Андулајевић

0
0
0
s2sdefault

Контакт подаци

Адреса: Жарка Васиљевића 2A,
21101 Нови Сад
Тел.: +381 21 4891 800
Факс: +381 21 522 332
E-mail: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
Захтеви странака:
E-mail:Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.